Prema brojnim računicama, nakon početka rata u Ukrajini, u Srbiju je došlo između 200 i 300 hiljada državljana Ruske Federacije. Poznato je da je dozvolu za boravak dobilo nekoliko desetina hiljada Rusa, a one koji igraju na kartu „visa run“-a je praktično nemoguće izbrojati.

I dok jedni doživljavaju Srbiju kao privremenu, ponekad i prinudnu stanicu, drugi ovde sebi stvaraju nove mogućnosti i perspektive. Na primer, timprojekta DrugDrugu (u prevodu “jedno drugom”, ali i “drug drugu”), koji ima za cilj upućivanje “dođoša” na srpsku kulturu i upoznavanje „domaćina“ sa kulturom „gostiju“.

Projekcije filmova iz dve zemlje (četiri ako računamo SSSR i Jugoslaviju) sa dvojezičnim titlovima, predstavaKirila Serebrenikova „Obična priča“ – i ne samo sa sa titlovima, u njoj igraju, kako ruski, tako i srpski glumci, predstojeći art-forum „BEOgrafija“ ... Iza ovih događaja, naravno, ne stoji samo jedan čovek, već ceo kolektiv: Aleksandra Bojarska, Ana Gorelik, Kirill Blagodatskih, Aleksandra Krasinska, Georgij Mamakov, Jegor Senikov, Ana Konkina, Gleb Onipko, Inga Daniljevič. Pored saradnika, tu su i prijatelji i saborci: Miloš Đukelić, Aleksandar Mitrović, Irina Antanasijević, Dragan Ambrozić, Jovan Stamatović-Karić, Stepan Kazarjan, Ljubov Mulmenko, Marko Nikolić i mnogi drugi.

Kreatorka ruskojezičnog Telegram kanala Novosti Serbii ("Vesti Srbije") Viktorija Martinov se obratila osnivaču DrugDrugu, Alekseju Agranoviču sa pitanjima, „kome je zapravo upućen projekat, zašto se baviti poslom koji nije finansijski najisplativiji i šta to Alekseju nudi Beograd“?

Počnemo od najjednostavnijeg: ko je Aleksej Agranovič? Glumac, reditelj, producent, emigrant, scenski nomad?

Emigrant svakako ne, pa čak ni nomad. Živim u savremenom svetu, u kojem se prostor za primenu svojih veština može nalaziti bilo gde. Danas postoje dva mesta, koje bih mogao da nazovem domom: Moskva i Beograd.

Zatim jedno pitanje za Agranoviča, pozorišnog glumca: postoji li razlika u nastupanju pred moskovskom i beogradskom publikom?

Na sceni i ne obraćaš baš mnogo pažnje na publiku. Ako si u formi, ako razgovaraš sa gledaocem o onome što je tebi samom zaista trenutno važno, onda nacionalna pripadnost auditorijuma ili bilo šta drugo nije važno. Ako se čovek dosađuje, on ustaje i odlazi – ni to takođe nije strašno. To je njegovo pravo. Tako nešto se može desiti u bilo kojoj zemlji, u bilo kom gradu. Strašno je ako, kad izađeš da se pokloniš, vidiš podosta praznu salu – to je već isključivo tvoj problem. Porazmisli o tome.

Često nazivaš devedesete godinama velike drskosti, skoro sve što ste tad stvarali, stvarali ste prvi, kročivši na „terra incognita“. Da li je projekat DrugDrugu, koji se takođe prilično razlikuje od pređašnjih rusko-srpskih festivala, koji su se uglavnom finansirali iz budžeta, ta „velika drskost“?

Pa ne baš. Socio-kulturna platforma DrugDrugu je projekat nastao u toku moje profesionalne karijere, i zasnovan je na prikupljenom iskustvu. U tome je suština.

U Srbiji pravim one projekte koji u Rusiji kao da nisu potrebni s obzirom na vreme i okolnosti. Druga kulturna agenda, što bi rekli. A ovde se trudim da se bavim onim što volim. Uvek me je zanimala kultura kao socijalni alat: njena misija i primena u svakodnevnom ljudskom životu. U osnovi svakog procesa – od konzumacije hrane do izgradnje nuklearnih elektrana – leži kultura. Jezik kojim govorimo, bilo koji vid komunikacije, bilo koje umetničko delo kao bit informacije – sve je to kultura, koja apeluje na ljudsko iskustvo, ljudske emocije i poimanje sveta. Život neprestano postavlja čoveku pitanja, a kultura pomaže u pronalasku odgovora. Eto takvom, instrumentalnom kulturom, koja može promeniti kvalitet ljudskog života, volim da se bavim.

Ako se usredsredimo na srpski DrugDrugu, u ovom trenutku, čiji kvalitet života on treba da poboljša?

Kada govorim o kvalitetu života, ja, pre svega, mislim na nešto poput zainteresovanosti za život. I ne mislim na novac. Novac sam po sebi (odnosno njegovo odsustvo ili nedostatak) nije problem. To je posledica problema.

Naš projekat rešava dva zadatka. Prvi je da pomogne integraciji novih ruskojezičnih stanovnika u beogradski pejzaž, takoreći. Za to je potrebno shvatiti gde si se našao i sa kim imaš posla. Čak je i za rođene Beograđane veoma korisno da razumeju šta predstavlja kulturno iskustvo „novajlija“. Kako pokazuje praksa, naše predstave jedno o drugom su veoma približne i zasnivaju se, pre svega, na istorijskim i kulturnim stereotipima, koji se, pritom, nisu uvek verodostojno tumačili. U postavci DrugDrugu Kino mi za sad gledamo jugoslovenske, sovjetske, srpske i ruske filmove. I obavezno diskutujemo o njima. Čak ne toliko o samim filmovima koliko o istorijskom kontekstu i temama koje su u njihovoj osnovi. Kinematografija nam poklanja izvanrednu veštinu da gledamo svet tuđim očima, da se nađemo na mestu drugog čoveka. To je jedan od najbržih i najjeftinijih instrumenata za doživljavanje sveta oko sebe. Sa tim pravcem naše delatnosti vezan je i DrugDrugu Kup, turnir u malom fudbalu. Fudbal nas ovde interesuje, kao igra – vrlo univerzalan jezik komunikacije. Igra zbližava. Ona može da združi, može da posvađa, ali ona isključuje ravnodušnost.

Igraš li fudbal? Na kojoj si poziciji?

Nažalost, više ne igram – zdravlje mi ne dozvoljava, a bio sam vezni igrač u napadu.

Nevezano za fudbal, da li u životu radije pasuješ ili sam daješ golove?

Bolje i mirnije se osećam u poziciji pasa, koji se igra. Lepo je davati golove, ali privlačiš previše pažnje. Tu postoje direktne analogije sa glumom.

Molim te, pojasni? Ne voliš pažnju kada te prepoznaju na ulici?

Pažnja mi je, kako kao umetniku, tako i kao čoveku koji je nešto uradio, naravno, važna, ali samo u formatu „ti si viknuo – tebi su se javili“. Znači da te je neko čuo, znači da je za nekog to važno. A sve ostalo.... pa, ponekad laska. Sama reč „laskanje“ sve sama kaže. Smem da se nadam da nisam sujetan. Nikada nisam želeo da monetizujem svoje društvene mreže, i samopromocija me ne zanima.

Glumac kome nije potrebna pažnja publike – zvuči kao lukavost.

Režija, produkcija, gluma, sve su to razni jezici na kojima ti, u suštini, govoriš o jedno te istom, a ja sam u tom slučaju srećan čovek: moja glumačka karijera je istinski počela kada sam imao 45, pritom, tek onda, kad sam se smirio i prihvatio da to „nije moje“. I ne smatram sebe glumcem kalibra Inokentija Smoktunovskog, Andreja Mironova, Evgenija Evstignejeva.

A glumcem kalibra tvojih prijatelja iz „ Kvarteta I“ ?

To već, čini mi se, možemo da uporedimo, ista smo liga. Mada su i svi oni dosta različiti. U principu, postoje dva tipa glumaca: prvi tip uvek glumi čoveka kog prethodno nismo znali, a drugi, jednog te istog lika, ali u različitim okolnostima. Ja sam drugi tip.

U predstavi „Obična priča“ potrudio si se da proširiš trupu i privučeš što više srpskih glumaca. Kakvi su oni, kom tipu pripadaju?

Tu, verovatno, treba početi od toga da je predstava „Obična priča“ projekat postavke DrugDrugu Scena. To je naš drugi zadatak: da kroz upoznavanje zajedno nešto stvaramo. Dok smo osmišljali ovu predstavu, Kiril Serebrenikov i ja smo većinski očuvali scenografiju iz Gogolj-Centra, i rediteljsko rešenje, tako da je to teško oceniti: mi sa našim srpskim kolegama nismo prošli celokupan proces rađanja predstave. Oni su se našli pred komplikovanijim zadatkom, da nađu svoje mesto u već gotovom crtežu. Međutim, neka zapažanja svakako postoje. Hipoteza. Ona se, inače, ustalila prilikom gledanja domaćih filmova, koje prikazujemo u okviru DrugDrugu Kino. Za ruske glumce je karakteristična stalna refleksija, i oni mogu da misle jedno, rade drugo, a osećaju nešto treće, to je veliki deo ruskog pozoršta. Srpski glumci su druga priča: oni su neverovatno prirodni, emotivni, uključuju se u trenutna dešavanja, ali deluju na sva tri nivoa istovremeno. To nije niti dobro, niti loše – samo je drugačije. I veoma zanimljivo! Ja kao čovek iz druge kulturne sredine, ne mogu uvek da shvatim šta se trenutno dešava liku. Uostalom, kada bismo režirali „Običnu priču“ zajedno, od nule, možda mi sve ovo ne bi ni palo na pamet.

U nastavku teme kulturnog koda i međusobnog upoznavanja, o kojima smo pričali, na koji način birate filmove za prikazivanje? Čisto po ukusu? Ili u zavisnosti od toga za šta ste mogli da dobijete dozvolu u smislu autorskih prava?

Moram da kažem da sa autorskim pravima nismo imali problema, i mnogi su nam dopuštali da prikazujemo film čak i besplatno – i ruski, i srpski vlasnici prava. A što se tiče koncepta, u sezoni 2024. urednik programa Jegor Senikov i ja smo zamislili da pratimo ljudski život od detinjstva do starosti, i na neki način, tako i gradimo liniju. Grubo rečeno, kako sam odrastao ja, i kako je odrastao neki tamo Jovan. Evo ga detinjstvo, prva ljubav ovde, a to isto i tamo, evo prvog sloma ovde, evo ga i tamo – pratimo ljudski život u čisto biološkom smislu.

Skoro ste imali projekcije u Jugoslovenskoj kinoteci, kultnom mestu ovdašnjih kinomana, ali i iz perspektive istorije ovog grada. Da li si imao “To!" osećaj?

Istine radi, već smo imali festival „Citati“ u prostoru KCB, takođe kultnog mesta, i posle njega sam shvatio da zaista želimo ili da nastavimo saradnju sa njima, ili da uđemo u Kinoteku, a glavni razlog je što oni imaju svoju lojalnu srpsku publiku. Nama je, svakako, lakše da radimo sa ruskojezičnim auditorijumom, imamo načine na koje možemo da dopremo do njega, između ostalog, zahvaljujući i tebi, a u srpski auditorijum je teško upasti. Zato smo se, naravno, veoma obradovali, kada smo uspeli da uđemo u Kinoteku, ali rano je za slavlje, to još nije rezultat, već kredit poverenja koji nam poklanjaju takvi prostori.

Može li se reći da je Drug Drugu projekat koji, bar u ovoj fazi, ti radiš iz ljubavi, a ne za novac?

O, da, najblaže rečeno! Svakako. Šta više, odlično shvatam da DrugDrugu nikad neće postati biznis u punom smislu te reči, mada ne može da postoji ni bez novca, kao i svi procesi u našoj stvarnosti. Ovo što radimo je veoma važno za društvo i ljude, to, kao što sam govorio od samog početka, može da učini čovekov život zanimljivijim, sadržajnijim, da podrži i razvije njegov talenat. A ako se desetoro talentovanih ljudi integrišu u sredinu, nađu istomišljenike, oni će na neki način razvijati društvo i prostor oko sebe, uspešno će se baviti biznisom, donositi slavu Srbiji. Naravno, beneficijari u pravom smislu te reči, nećemo biti mi, ali bez nas se ovo možda ne bi ostvarilo, tih desetoro ljudi ne bi postali deo ekosistema. Zato smo u potrazi za različitim partnerima, strukturama, koje shvataju o čemu pričamo i zašto je to važno.

Znači, vi podučavate ljude kako da žive?

Mrzim reč “podučavati”. Kao i reč “učiti”. To je igra. Ljudi su generalno skloni preuveličavanju značaja onoga što se dešava, ali kada bismo odleteli sa planete na nekoliko desetina hiljada kilometara, ispostavilo bi se da je sve prilično relativno, pritom sada čovečanstvo živi u jednom tako čudnom vremenu, kada ranije izmišljene reči, koje su mnogo toga objašnjavale, više ništa ne objašnjavaju. I igramo igru u kojoj delimo svoju verziju onoga što možemo da uradimo da bi život bio zanimljiv. Možda ne udoban ili ti prijatan, ali sigurno ZANIMLJIV!

Šta dalje? Film, fudbal i „Obična priča“?

Uh, imamo mnogo planova, ali je rano pričati o nekim od njih. Sada zajedno sa našim stalnim partnerom, centrom za kulturu „Vlada Divljan“ pripremamo (ne bojte se!) art-forum "DrugDrugu BEOgrafija", kako bismo priveli kraju prvu sezonu postojanja . Nije čak ni do pravljenja preseka, već do shvatanja gde se sad nalazimo.

Priča će se graditi na ličnostima nekoliko desetina likova iz današnjeg Beograda. Njihovih priča i avantura. Deo njih je ruskojezičan, oni koji su postali novi fragment portreta ovog grada, a drugi deo su oni koji već dugo ovde žive. Izložba, dokumentarno pozorište, buvlja pijaca, market, standup, filmske projekcije, barovi – eto naših planova za četiri dana od 17. do 20. juna. A glavni zadatak je da učinimo da ovaj projekat ne bude za goste tog foruma, već da bude o njima.

Veoma je važno da ljudi vide i prepoznaju sebe, da im se stvori prostor za samoizražavanje i dijalog, naravno, na dva jezika, a da je drugačije, sve ovo bi bilo besmisleno.

A onda?

A onda će početi nova sezona, pa ćemo videti.